Кога служе, jаде људске
Врабаца нема,
Чаробног у свако доба
Цвркута њиховог.
Потроваше, силни,
Све што могадоше,
И још трују, незасити.
Лоповски, и јавно,
Дан и ноћ, и пред зору
И у зору, с неба зло сипају.
Ко су пилоти,
Чије авионе небом воде,
Кога служе, јаде људске?
А Господ гледа,
И Сам се чудом чуди –
Од људи што посташе нељуди.