(В сербский словарь белорусских афоризмов вошло и несколько моих афоризмов)
БЕЛО НА ЦРНО
Антологија белоруског афоризма
Превео и приредио
Александар Чотрић
Београд
2022
БЕЛО НА ЦРНО
Антологија белоруског афоризма
Преводилац, приређивач и аутор предговора
Александар Чотрић
Издавач
Српска реч, Вука Караџића 8, Београд
За издавача
Наташа Скадрић
Уредник
Александар Цветковић
Стручна консултанткиња
и преводитељка с белоруског
Дајана Лазаревић
Лектор и коректор
Весна Калабић
Аутор корица
Тошо Борковић
Графичка припрема и штампа
Издавачко графичко предузеће Ексцелзиор д.о.о.
Тираж
300
Београд, 2022.
ISBN
ISBN 978-86-491-0100-5
3
НЕУНИШТИВА НЕЗЛОБИВОСТ
У менталитету Белоруса, практично, нема жеље за екстремима,
идејама месијанства и изабраности. Белоруси себи не постављају циљ
да усреће цео свет. Сањају о благостању својих најмилијих и родног
краја, што је често постајало својеврсни катализатор за буђење њиховог
националног духа. Припадници белоруског народа способни су да уоче
сопствене мане, да препознају заслуге других народа и разумно и мирно
процењују стварну ситуацију. Речи које најбоље описују њихове особине
јесу: усклађеност, умереност, усаглашеност, стрпљење, толерантност,
скромност, доброљубље, кроткост...
Белоруси су, менталитетски, духовит народ, спреман да се
самокритички осврне на своју стварност, о чему сведочи шала:
– Белорусија је необична земља.
– Зашто?
– А где сте видели државу која носи име трактора?
Стереотипна слика правог Белоруса постоји само у његовим
мислима, а шале о Белорусима углавном се могу чути и разумети унутар
саме земље. Подложност и пасивност Белоруса неке су од популарних
мета таквих шала. У првој се говори о Белорусу који виси на вешалима,
најпре се опире јер се гуши, а онда каже: „Ништа, навикао сам се.”
Следећа шала постоји у многим варијацијама у усменој и онлајн
комуникацији: „Рус је седео на клупи на којој је био ексер. Кад га је
приметио, скочио је с клупе, искривио га, опсовао све и отишао.
Украјинац је, такође, седео на клупи. Он је устао, извукао ексер, узео
га и отишао. И Белорус се налазио на истом месту. Он је седео и седео,
љуљајући се и дижући се, а онда је рекао: ’Али можда би требало да
буде овако?!’”
4
Такви самопрекорни вицеви, народне шале, као и уметнички
афоризми, понекад упоређују Белорусе с другим народима и
наглашавају да су Белоруси жртве, а не агресори, због чега је њихов
фокус на толеранцији и стрпљењу. То о Белорусима, кроз призму
хумора и сатире, ствара двосмислену слику. С једне стране, такве
карактерне особине спречавају Белорусе да следе своје интересе и
бране своја права, а с друге, могу се тумачити у позитивном светлу и
приказивати их као нацију која би пре изабрала мирна средства уместо
отвореног сукоба.
Данашња територија Белорусије била је вековима на удару и под
притиском по броју становника и територији знатно већих државних
творевина, распарчавана и дељена, присаједињавана Пољској или Руској
империји. То је подстакло непрекидну белоруску борбу за опстанак и
настојање да се избегне асимилација.
Белорусија је источноевропска, словенска држава са око девет
и по милиона становника. Та земља и њен народ донедавно су ретко
успевали да стигну до међународних вести и тако остали „ствар у себи”,
како би то рекао Кант. Вероватно се, пре свега, тиме може објаснити
наше садашње слабо познавање сродне нам и објективно пуне пажње
вредне белоруске књижевности, афористике посебно.
Свесни управо тога, покушавамо да скренемо пажњу наше
културне јавности на ову Антологију, која може, надамо се, подстаћи
занимање за укупну, сличну и блиску нам белоруску књижевност и
културу. У афористици, коју представљамо, могу се, као на длану,
видети белоруска стварност, проблеми, контроверзе, размишљања,
уметност, књижевност, земља, географија, историја и душа.
Непроцењиво власништво белоруског народа јесте његов језик и
говорно стваралаштво. Реч садржи највеће ризнице људске мудрости и
богато искуство нагомилавано вековима. А у афористици, изрекама и
максимама, можда као ни у једном другом облику вербалне уметности,
ретком снагом откривају се праве црте народа, његовог карактера,
историје, става, друштвеног живота и бескрајне разноликости
међуљудских односа. Афористика је једно од средстава фигуративног
говорног изражавања мудрости, скуп интелектуалних изрека,
5
смештених у сажет и савршен облик. Афористика је специфичан жанр
књижевног стваралаштва, жанр који је у суштини реторички.
Белоруски афористичари као да имају урођену способност
да прихвате ствари у њиховој двосмислености, променљивости и
покретљивости, да их слободно тумаче, да их замењују и повезују према
уметничкој логици. Њихов хумор је амалгам безбрижног громогласног
смеха и мудрог разумевања човека, незадовољства изазваног
друштвеним и личним пороцима и тежње за њиховим хумористичним
превазилажењем и сатиричним критиковањем. То је уметнички смех
који не потискује, већ побеђује ружноћу и вулгарност и делује као
морална сила. Морално уздигнута личност уметника балансира бес и
смех, мржњу и бол, штити га од слепила, од нарушавања уметничких и
етичких мера. Смех је пригушен и суптилан, то је смех који разоткрива,
али и прашта.
Афоризам утиче на свест због оригиналности изражене
мисли или идеје, дубине, тачности запажања, као и неочекиваности
расуђивања. Суштинска карактеристика афористике јесте краткоћа
говорних средстава, њихова крајња сажетост с највећом, максималном
јасноћом израженог значења.
Савремену белоруску књижевну сцену, укључујући и
афористичарску, одликује активан рад десетина значајних аутора,
стална појава нових писаца, рафинирана поетика, стваралачка сумња,
софистицирано поигравање језиком, интелектуална меланхолија
и активистички жар. Све то постоји у једном простору, некако
испреплетано, способно да изнедри нове облике и начине изражавања.
Ако бисмо покушали да најсажетије представимо тематско-
-мотивску садржину белоруске афористике, очитовану у Антологији,
морали бисмо издвојити, пре свега, интересовање заступљених аутора
за егзистенцијална, детерминишућа питања и смисао битисања, као што
су: човек („Када се животиња пробуди у човеку, све животиње почињу
да дрхте”, Анатолиј Афанасјевич); живот („За Бога је подједнако важан
живот и слона и бубице”, Анатолиј Бесперстих); здравље („Најбољи лек
за сваку болест јесте – здравље”, Михаил Миранович); разум („Паметан
је онај ко разуме зашто је будала увек у праву”, Анатолиј Андрејев);
6
истина („Ништа тако не прља људе као чиста истина”, Јуриј Зарожни);
добро („Труди се да чиниш добро, а лоше ће неко чинити и без тебе”,
Надежда Парчук); зло („Човек без сећања способан је само да чини зло,
ништа друго до зло”, Светлана Алексијевич); храброст („Храброст је
таленат, марљивошћу је не можете достићи”, Василиј Биков); слобода
(„Слободан човек је роб закона, роб морала, роб савести, роб части...”,
Владимир Липски); љубав („Када човек нема љубави, њему је тешко, и
с њим је тешко”, Георгиј Марчук); Бог („Бог толико много мисли о нама
да нема времена да учини нешто за нас”, Анатолиј Борисоглепски); вера
(„Не лечи лек, већ вера у њега”, Игор Суботин); искреност („Искреност
је поштење глупих и глупост паметних”, Анатолиј Андрејев); савест
(„Мирно спава не само онај ко има чисту савест него и онај чија је
савест заспала пред својим господаром”, Гаљина Бабарика); уметност
(„Уметност је преламање света кроз призму лепоте”, Виталиј Родионов);
идеје („Лопови су много опаснији ако имају привлачне идеје”, Анатолиј
Бесперстих); домовина („Човек нема ништа лепше и драже од своје
домовине. Човек без домовине је просјак”, Јакуб Колас); народ („Народ
је караван камила које гоне бичевима”, Светлана Алексијевич);
друштво („Када друштво доводи слободу до разузданости, она одлази
из друштва”, Георгиј Марчук); породица („’Свака породица има своју
црну овцу’”, слегнули су раменима ђаволи, пронашавши анђела у
својој средини”, Анатолиј Пољански)... У већини, дакле, реч је о
моралистичким, дидактичким и рефлексивним порукама.
Код белоруских аутора најкраће књижевне форме ретко су
заступљене политичке теме. Тек понегде могу се пронаћи афоризми о
странкама, изборима, парламенту, министрима, медијском монополу,
демонстрацијама, протестима...
Без имало претеривања, афоризам изазива опште интересовање
и буквално је добио универзални обим. Тешко да постоји особа коју,
на овај или онај начин, не привлаче добронамерне изреке, поучни
афоризми, крилатице, кратко срочене мудрости. Многима је на уснама
мисао: „Говор без афоризма је као храна без соли”. Афоризми се
широко и често користе у свакодневном животу, уобичајеној људској
комуникацији, у новинарству, књижевном стваралаштву, беседништву
7
и истраживачким радовима. Употреба афористике је непроцењива у
сатима размишљања, аналитичке рефлексије и стваралачке потраге.
Према оштроумном запажању Лава Толстоја: „Кратке мисли су добре
јер подстичу озбиљног читаоца да мисли својом главом.” Горки је рекао
да „афоризми уче да се речи стисну као прсти у песницу”. Афористика је
жанр који не допушта многословље. У њој је потребна крајња динамика
речи, када је велико садржано у малом, као океан у капи воде. Снага
и аура афоризма, наравно, зависе од броја употребљених речи: што
их је мање, то је изрека изражајнија („Убиј бес ћутањем!”, Анатолиј
Афанасјевич; „Ти мени, а ја – себи”, Валентин Толкачјов; „И којешта је
нешто!”, Анатолиј Пољански).
О таквим афористичким изразима који представљају право
богатство говора, Гогољ је рекао: „Мало је речи, али су толико
прецизне да значе све. У свакој речи постоји понор простора, свака
реч је безгранична.” Мајаковски је прогласио велику улогу речи као
„заповедника људске снаге” и није престајао да тражи говор „тачан и
огољен”, способан да изрази велики животни садржај. У свом опусу
пронашао је речи које су могле да покрећу „хиљадама година милионе
срца”. А поредећи најдужи и најкраћи књижевни жанр, Михаил
Миранович поручује: „Роман није довољно сажет афоризам”.
Афоризме које стварају белоруски писци карактерише разноврсна
и широка тематика; они се одликују зрелошћу своје филозофске и
естетске визије, у чијем пољу није само живот њихове земље већ и
међународни, универзални проблеми. Често се у забавно-духовитим
афоризмима исмејава озбиљна и забрињавајућа апсурдност стварности.
Многи афоризми, па и најкраћи, говоре о најкрупнијим и најважнијим
темама. Неке од тих формулација по својој дубини, поучности,
лапидарности и универзалности подсећају на античке и библијске
мудрости, или вековима старе пословице древних народа.
Жанровске форме белоруске афористике карактерише изражена
тежња: крајње сажета и истовремено исцрпна дефиниција предмета
или ситуације, коришћење акумулираног искуства друштвеног живота
и познавање стварности која окружује човека. И видимо с каквом су
убедљивошћу и вештином у афоризмима забележена разноврсна
8
народна традиција, тачна запажања о људској егзистенцији, филозофска
размишљања о прошлости и будућности. Афоризми садрже све оно
чиме је испуњен људски живот, са својим стрепњама и радостима,
јавним и личним интересима, љубављу и љутњом, истином и обманом,
неостваривим и реалним сновима.
Интегрална одлика белоруске афористике је фигуративан говор
и уметничка експресивност лексичких значења. Афористичке слике
увек су ланац сложених мисли, искустава и размишљања. Различите
животне појаве добијају своју заокруженост и префињеност када
се вешто заодену у савршену форму, пронађу посебне боје говора,
посебан стилски манир („Када звезде засијају, остало се претвара у
мрак”, Ирина Гурска; „Знање се множи брзином светлости, а морал
пузи као корњача. Отуда долази до трагичног несклада између ума и
душе”, Виталиј Родионов).
У афоризму, свака реч треба да се „игра”, органски учествујући
у изражавању мисли и појачавајући њен фигуративни утицај. Иако у
основи вербално ткиво афоризма не толерише никакве промене, ипак
се у свакодневном животу често сусрећу измењене варијанте, које нису
увек инфериорне у односу на оригиналну формулацију.
Економичност речи и дубина садржаја дају јединственост
и мудрост преношеној мисли („Историја ништа не заборавља: на
појединцима је сећање и заборав”, Зинаида Дудјук); („Сенке наглашавају
снагу светлости, а зло – величину добра”, Анатолиј Афанасјевич); („За
осредње, понижавање другог једини је начин да се подигну барем на
тренутак”, Игор Суботин).
Максимална сажетост фигуративног израза, за коју је
потребна висока уметност, често се постиже игром речи, посебно
усвојеном у говорном стваралаштву, заснованом на традицији. Многе
изреке белоруских писаца и научника по својој краткоћи и тачности
имају обележја афоризма, те су зато уврштене у антологијски избор.
Семантичка способност крајње сажетости чини афористичку експресију
неопходним и веома стабилним чињеницама употребе говора.
9
Снажни и дубоки афоризми, прикладно карактеришући животне
појаве и ситуације, понекад задивљују суптилношћу ума и уметничким
савршенством, филигранском оштрином форме и блиставошћу говорне
уметности. Ти посебни квалитети дају белоруском афоризму велику
освајачку моћ и претварају га у оштро оружје у појединачној борби,
полемичким дијалозима, идеолошким и политичким биткама.
У белоруској афористици непрекидно се провлачи једна нит –
неуништива незлобивост – која оваплоћује наду у добронамерност човека
и човечанства, наду да ће, на крају крајева, љубав и добро извојевати
победу над људском похлепом и злом. Незлобивост је органски повезана
с оптимизмом, што је велики белоруски песник Владимир Караткевич
пластично изразио мишљу: „Белоруски оптимизам је у томе што ми, без
обзира на сав песимизам и безнадежност прошлости, и даље живимо,
што значи да имамо основе да говоримо о бољој будућности”.
Многи аутори користе само позитиван хумор („С веселим човеком
тужно је само растати се”, Јуриј Зарожни) и избегавају шале које могу
да буду увредљиве („Не морате да ме подсећате на моје године, оне ме
подсећају на себе”, Борис Ковалерчик).
Наравно, постоје и белоруски афоризми који се служе иронијом
(„Краљ је увек спреман на примирје, када остане без топова, ловаца,
коња и пешака”, Михаил Деревјанко) и сарказмом („Народ није будала,
али често га таквим праве”, Георгиј Марчук), али и такве „окрутне”
шале, такође, имају своју сврху – често служе као корективни механизам
када је критика озбиљна, или неефикасна или непожељна.
Поетски афоризми су чести у стваралаштву белоруских аутора,
јер поезија, по својој уметничкој форми, захтева јасноћу, експресивност
и семантичку особеност. Савремени поетски афоризми нису само
моралистички; тематика им је разнолика као и она прозних афоризама.
Ритмичка организација речи у великој мери доприноси сажетости,
изражајности и емоционалности судова, што је видљиво на следећим
примерима: „Не живи вечито Човек // па нек проживи у трену век!”,
Максим Богданович; „Дај неком слободу, // да баци те у воду”, Сергеј
Пањизник; „На једног пријатеља – не рачунај, // од другог се – чувај!”,
Зинаида Богомолова.
10
Приредити Антологију белоруског афоризма није било
једноставно. Интернет није био од велике помоћи. На молбу да ступим
у почетни контакт с колегама из Белорусије, из Московског клуба
афористике одговорили су ми да у њиховим редовима нема ниједног
аутора из суседне државе, као и да им није познат ниједан белоруски
аутор кратке форме. Николај Казаков, уредник рубрике „Клуб љубитеља
афоризама” у московској „Литературној газети”, који помно прати овај
облик стваралаштва на подручју бившег Совјетског Савеза, одговорио
ми је да је за девет година уредничког посла објавио прилоге само
четворо белоруских аутора, с тим што је један писац био заступљен с
једним афоризмом, а његова колегиница с два.
Тек обраћање Удружењу књижевника Белорусије дало је
резултате, јер су после писма упућеног њима почели да ми се јављају
афористичари из те земље. Посебно је значајна плодотворна сарадња
приређивача с белоруским часописом за хумор и сатиру „Вожик”
(„Јеж”), који је месечно излазио у Минску, а 2021. обележио значајан
јубилеј – осамдесет година непрекинутог постојања.
Први број најстаријег белоруског часописа за хумор и сатиру
појавио се после напада Трећег рајха на Совјетски Савез, у јулу 1941.
године, као пропагандни билтен Централног комитета Комунистичке
партије Белорусије, под називом „Сломимо фашистичког гмаза”. Првих
тринаест бројева својеврсног новинског плаката штампано је у Гомељу,
пошто су Минск већ били окупирали нацисти.
Августа 1945. часопис добија име „Вожик” и наставља да излази
у Минску као гласило за сатиру и хумор. До 1958. године штампан је
на осам страница, а затим на четири више, с илустрацијама у боји.
У совјетско време публикација је била веома популарна и читана,
с тиражем који је достизао неколико стотина хиљада продатих
примерака. Разоткривала је и жигосала отуђене бирократе, нехајне
административце, нераднике, поткупљиве ниже руководиоце, охоле
управнике колхоза, професионалне синдикалисте, несавесне трговце...
Истина, на страницама „Вожика” капиталисти су приказани као
безнадежно лоши људи. А и совјетски народ, сматрали су аутори, морао
би да крене путем исправљања неких лоших особина.
11
Постојала је „Вожикова” библиотека, у оквиру које су публиковане
колективне збирке сатире и хумора и преводи са осталих језика СССР-а
или из иностранства. Међу осталима, појавила се и прва књига потоњег
класика белоруске књижевности Василија Бикова. Такође, у тој едицији
први пут је званично штампана и чувена песма „Прича о великом
ћелавом Гару”.
Свој последњи процват „Вожик” је доживео деведесетих
година двадесетог века, када се није плашио објављивања политичких
карикатура и оштро интонираних писмених прилога. Али постепено су
границе дозвољене критике почеле да се сужавају. Почетком овог века
тираж часописа био је мањи од две хиљаде, а неке рубрике попуњаване
су искључиво материјалима добијеним од власти: Државног контролног
комитета Белорусије, Одељења за информисање и односе с јавношћу
Министарства унутрашњих послова, Управе унутрашњих послова
Минског регионалног извршног комитета...
„Вожику” је последњих петнаестак година било дозвољено да се
шали само на одређене теме као што су пијанство, брачно неверство,
загађење животне средине, саобраћајни прекршаји, претерано
коришћење паметних телефона... У то време часопис је излазио под
окриљем уредничко-издавачке установе „Књижевност и уметност”, а
касније у структури издавачке куће „Звезда”.
Као и његов московски „брат” „Крокодил”, и „Вожик” је,
после огромног успеха у совјетско доба, пролазио кроз тежак период
на прелазу два миленијума. Али за разлику од московског пандана,
белоруско сатирично гласило је опстало и наставило да постоји и
у 21. веку. То је тим већи успех ако се зна да су у земљама бившег
социјализма угашени готово сви листови за хумор и сатиру: мађарски
„Лудаш Маћи”, румунска „Урзика”, пољски „Шпилки”, украјински
„Перец”, чешки „Дикобраз”, словачки „Рохач”, словеначка „Павлиха”,
македонски „Остен”... Опстали су само бугарски „Стршел” (излази
седмично) и српски „Јеж” (излази тромесечно).
Од 2009. до 2011. „Вожик” се појављивао као алманах, а од 2012.
поново се штампао као месечни часопис за сатиру и хумор. Почетком
2018. године тираж новина био је само 900, а већина примерака одлазила
12
је у библиотеке. Потом је тираж додатно смањен, па је издавање часописа
у облику у којем је постојао постало финансијски неисплативо.
За осам деценија, „белоруски Јеж” објављивао је коментаре,
фељтоне, басне, параболе, песме, приче, драме, скечеве, хумореске,
минијатуре, пародије, епиграме, каламбуре, анегдоте, преводе
сатиричних и хумористичних дела, илустрације, карикатуре,
стрипове, постере, афоризме, брошуре, фото-монтаже, отворена писма
државницима, писма читалаца...
За „Вожик” су писали скоро сви познати белоруски књижевници,
укључујући и Јанка Купалу, Јакуба Коласа, Михаила Линкова, Кузму
Чорног, Кондрата Крапиву, Ригора Бородулина, Нила Гилевича...
Карикатуристи и сликари Анатолиј Волков, Сергеј Романов,
Николај Гурло, Валентин Тихонович, Григориј Громико, Олег Попов,
Александар Каршакевич, Сергеј Волков, Олег Гуцола, Петар Козич,
Викентије Пузанкевич, Павел Горотцов (Шичко), Анатолиј Гармаза,
Андреј Слуцки, Олег Курпик и десетине других познатих белоруских
уметника сарађивали су с поносом белоруске сатире.
За наслов Антологије приређивач се одлучио творећи инверзију
изреке „црно на бело”, у „бело на црно”, јер бело симболизује име
државе и народа, чистоту, невиност, узвишеност, посвећеност и
светлост, и то је контрапункт свему супротном. Дакле, бело се наноси
преко црног, неутралише га и уклања. А то је и симболика афоризма
који се као продукт светле људске мисли бори против црног, тамног,
мрачног, прљавог, нечасног...
Књига пред вама је не само прва антологија белоруског афоризма
на српском језику већ и прва антологија белоруске најкраће књижевне
форме уопште, јер такав избор није објављен ни у Белорусији.
Антологија садржи избор из радова белоруских стваралаца, објављених
у њиховим ауторским књигама, зборницима, новинама, часописима и
на интернет порталима. У Антологији се, осим афоризама, налази и
избор сентенци, максима, крилатих мисли, гнома, филозофема, цитата
и стихова белоруских књижевника, мислилаца, филозофа.
Међу њима су и класици и утемељивачи нове белоруске
књижевности – Јанка Купала (1882–1942), Јакуб Колас (1882–1956),
13
Максим Богданович (1891–1917), Кондрат Крапива (1896–1991) и
Владимир Караткевич (1930–1984), који овој Антологији дају посебну
вредност и значај. Реч је о именима која чине сами врх белоруске
књижевности. Они нису афористичари, нити их тако можемо назвати,
али су ствараоци првог реда и без њиховог представљања Антологија
не би била потпуна. У нашем избору налази се и светски позната
књижевница и новинарка Светлана Алексијевич (1948), добитница
Нобелове награде за књижевност 2015. године.
Аутори су сврстани по азбучном реду презимена и за њих су
наведени основни биографски подаци (година рођења, занимање и
место живљења). У овом избору налазе се мисли жена, стваралаца
најкраће књижевне форме, попут Галине Бабарике, Ирине Гурске,
Татјане Жилинске, Наталије Совјетне, Људмиле Клочко... , што сведочи
о пуној равноправности оба пола у процесу промишљања и бележења
аутентичних реченичних склопова. Заступљени су аутори из свих делова
Белорусије: Минска, Гомеља, Витепска, Гродног, Бреста, Могиљова
и других градова и села, као и они који живе изван Белорусије, али
осећањем, језиком и тематиком припадају белоруској књижевности.
Стручна сарадница на припреми Антологије била је Дајана
Лазаревић, наша истакнута преводитељка с белоруског и руског језика и
изузетна познаватељка класичне и савремене белоруске књижевности,
која је открила, препевала и превела с белоруског афоризме и друге
кратке форме аутора: Гаљине Бабарике, Максима Богдановича, Татјане
Демидович, Зинаиде Дудјук, Владимира Караткевича, Јакуба Коласа,
Сергеја Лапцјонока, Владимира Липског, Михаила Мироновича, Сергеја
Пањизника, Надежде Парчук, Михаса Сљиве и Светлане Степанчук, на
чему сам јој изузетно благодаран.
Александар Чотрић
***********************************************
БЕЛО НА ЦРНО
НАТАЛИЈА СОВЈЕТНА (1956), песникиња,
прозаисткиња и књижевна критичарка, магистар
психологије. Живи у месту Городоку, у
Витепској области.
Време је основа свих нада.
Светлост не може да се упрља.
Нема лаког пута ка спасењу.
Када се објави дијагноза која не оставља наду, изненада се
долази до схватања да су нада и живот синоними.
Не постоји ништа дуже од кратке мисли.
Књиге су невидљиви свет људских душа.
176
******************************************
САДРЖАЈ
НЕУНИШТИВА НЕЗЛОБИВОСТ 3
СВЕТЛАНА 14
АНАТОЛИJ 18
АНАТОЛИJ 24
ГАЉИНА БАБАРИКА 34
ЈЕВГЕНИЈ БАГАШОВ 35
АНАТОЛИJ 36
ВАСИЛИЈ БИКОВ 40
МАКСИМ БОГДАНОВИЧ 41
ЗИНАИДА БОГОМОЛОВА 44
АНАТОЛИЈ 49
АНАТОЛИЈ ГАРМАЗА 57
ИРИНА ГУРСКА 61
ТАТЈАНА ДЕМИДОВИЧ 63
МИХАИЛ ДЕРЕВЈАНКО 64
ЗИНАИДА ДУДЈУК 68
ТАТЈАНА 69
ЈУРИЈ ЗАРОЖНИ 70
ВЛАДИМИР КАРАТКЕВИЧ 80
ЉУДМИЛА 85
БОРИС КОВАЛЕРЧИК 87
ЈАКУБ 98
КОНДРАТ КРАПИВА 100
ЈАНКА 101
СЕРГЕЈ 103
ВЛАДИМИР ЛИПСКИ 106
ГЕОРГИЈ
АНАТОЛИЈ МАТВИЈЕНКО 124
МИХАИЛ 125
РУБЕН МОГИЛЕВСКИ 139
КОНСТАНТИН НИЛОВ 140
СЕРГЕЈ ПАЊИЗНИК 141
САДРЖАЈ
193
НАДЕЖДА ПАРЧУК 143
АНАТОЛИЈ 144
ВИТАЛИЈ 158
МИХАС СЉИВА 172
НАТАЛИЈА СОВЈЕТНА 175
СВЕТЛАНА СТЕПАНЧУК 176
ИГОР СУБОТИН 178
ГЕНАДИЈ 183
ВАЛЕНТИН 186
МАСЛАЧАК 188
О ПРЕВОДИОЦУ И ПРИРЕЂИВАЧУ 190
САДРЖАЈ 192
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
821.161.3-84(082.2)
821.161.3.09-84”19/20”
821.161.3-84:929
БЕЛО на црно : антологија белоруског афоризма / превео и приредио [и аутор
предговора] Александар Чотрић ; преводитељка с белоруског Дајана Лазаревић]. - Београд
: Српска реч, 2022 (Београд : Ексцелзиор). - 191 стр. ; 21 cm
Тираж 300. - Неуништива незлобивост: стр. 3-13. - Стр. 188-189: Маслачак / Слободан
Симић.
- О преводиоцу и приређивачу: стр: 190-191.
ISBN 978-86-491-0100-5
1. Чотрић, Александар, 1966- [преводилац] [приређивач, сакупљач] [аутор додатног текста]
а) Белоруски афоризам -- 20в-21в
б) Афористичари -- Белорусија -- 20в-21в
COBISS.SR-ID 73568009