Погледао је у састављене и полусклопљене шаке подигавши их према очима. Обе су њене руке биле ту, у њима.
Онда су им се очи среле. Враније од свих очију у граду. И читавој царевини. Враније их није било. А од светлости.
Лица им у светлости се сретоше.
Руке.
Сада су знали ко су: Једно.
Родише им се синови и кћери. Све саме здравице и лепоте. И радице. Памтице. Зналице. Узеше им и деца и унуци и друге боје за своје очи, дарова их небо свим даровима.
Тада град доби име, кад се узеше за руке. По њиховим очима. Голубије беше по погледима обојим им, и по гласовима им, па Врање се прозва. Путници и намерници му учврстише име. И време. Очи се прво виде на човеку.
Беху то наочити и вредни људи. Дика.
Заборави град своје старо име. Није плакао због тога. Ни сада га не зна, а неће ни да нагађа. А није га ни имао. Јер га није ни било. Родио се кад и Јустин и Јустина, кад му се име рађало.
У овај град се родио. У ово име: Врање.
Додуше, и у старини беху наочити људи, и враних коса и враних очију, па Врање и онда беше, али се Јустин и Јустина издвојише, и по њима Врању остаде име.
Заборави град и Голубије, понеко се само сети Голубија, а беше лепо име. Врање тугује кад му име мешају с тамним бојама. На срећу, небо се истога часа разбистри, и Сунце с месечином и звездама се здружи, и све на Земљи заблиста и ускликне, па му под срцем опет буде топло. Опет буде Врање. Како се и прозва, и учврсти.
Не идем никуда, Анушка (роман)
Фотографија: Веселинка Стојковић