Песнику из Појезне
Мирославу Б. Душанићу
Знам, под шумарком, а изнад села,
разастро си ћилим што га је
Мајка Твоја ткала када си пошао у школу.
Около Тебе трава,
из шумарка птице у поју, и ветрић мили,
и жубор потока.
Из башта мириси и боје перунике,
и свих цветова на свету,
– и шафрана, свуд наоколо заспалих,
из снега који ће се опет пробудити,
из авлија жагор дечји,
и час-почас – радосни лавеж паса.
У воћњаку шљива понела, јабука, крушка,
дуња.
На брдашцу суседном – јагањци,
и пастирска фрула.
Сунце упекло,
Ти си сео – пошто си обишао брда и долове,
и изворе и реке, и језера и мора,
све висове и низине, звезда се нагледао,
– жељан их и остао,
Богу се поклонио,
– и раширених руку
у скуте га примаш, сунашце мило.
Доста си се нахладовао, наболовао.
22. новембар 2017.
_______________
Мирослав Б. Душанић
(23. новембар 1961–9. новембар 2017)
Фотографија: Н. Стојковић