Угаси тишину, Зорице
Ни писама-песама
у секундама,
ни „Ја то тако“,
ни „Само теби“,
ни „Пољупчић“,
ни „Осмех“,
ни „Пишемо се“,
ни „Љубим те“.
Угаси тишину, Зорице.
„Ко Тебе може да стигне“ –
говорила сам Ти.
„Кад можеш“ –
говорила си ми,
„не жури“.
Угаси тишину, Зорице.
Чекала сам Те у фебруару,
чекала сам Те у марту,
чекам Те у априлу.
Пролеће је, Зорице.
Истина, кишовито
и хладно,
али мај је ту,
само што није стигао,
па дуго топло лето,
па грожђе и јабуке у јесен..
Угаси тишину, Зорице.
Слушала сам тишине,
слушала сам и Твоју тишину,
али сада тек разумем,
Зорице моја,
колика је то бука била
та Твоја тишина,
колика бука.
„Ја радим
Ја стварам
Ја сањам да сва села имају библиотеку
Сада сањам да милијарду људи засади по једно дрво
То је идући пројекат
Да, а после иде један још већи
Видећеш…“
Угаси тишину, Зорице.
Након 17-18 сати од записа, у ноћи, Зорица ми се јавља… истога дана, 26. априла 2014, у 19.59 и 20.17… дуг разговор, њена прича, моје сузе…
–––––––––––––––
Зорица Сентић (1955–2014). Њене су песме у двема збиркама под насловом „Угаси тишину“. Необјављених је много.
Одлази 4. маја 2014.