Снег је падао
„Боже!
Ти који управљаш овим светом,
зар су могући тако тамни дани,
зар су могући тако тамни мракови,
зар, Боже,
ниси сагледао моје срце,
Ти који си га стварао,
зар не показа ми, Руком Својом,
на срце његово,
кад се моје беше ућутало
и савило у љушчицу мира,
зар ми Ти
не отвори пут до речи,
и мојим речима,
зар речи које се сада рекоше,
смедоше да се кажу,
што се оне у овоме часу
између нас сасуше,
што оне,
кад им путеви
не видеше се
толиких часова светлости
и кад се гасила,
што, Боже,
толико бола на моје срце!?“
писала је Катарина
у свој дневник…
Снег је падао, падао,
на поља, на кровове,
падао снег је падао,
до зоре…
(Анушка)
вольный перевод с сербского: Вик Беляков
http://www.stihi.ru/2018/03/26/3505
Снег выпал
«Боже мой!
Управляющие миром, скажите,
Возможны ли такие тёмные дни,
Могут ли быть такими мрачными они,
Господи,
Ты не видел моего сердца,
Которое, сам и создал,
на свою руку разве не показал,
путь к своему сердцу не указал,
когда я молчал в размышлениях,
мой Бог?
Не открывайте к слову путь,
чтоб потом
с него не свернуть,
пусть думают, что хотят,
когда они это говорят.
Канули в небытие
те пути,
по которым предстояло идти.
Люди не видят,
без света друг друга
много часов подряд.
Свет был погашен днём.
Знает Бог,
Сколько боли в сердце моём!»
Написала Катарина
в ваших дневниках…
Снег ложился
на крышах и полях,
падающий снег упал
в рассвет…
Фотографија: Веселинка Стојковић