Веселинка Стојковић – Интервју за Импулс, лист ученика Основне школе „Бранислав Нушић“ у Ратају, октобар 2017, број 7, 21, 22, 23. страна. 125 година рада Школе. Аутор: Сандра Андрејевић, проф. србског језика и књижевности.
Веселинка С. Стојковић, проф. србског језика и књижевности, завршила је основну школу у Ратају.
Први је афирмисани песник из Ратаја.
Рад у просвети – радни стаж нешто више од 30 година: Народни универзитет у Врању, 6 месеци и 5 дана + 5 месеци; Основна школа у Ратају, 1 месец и 10 дана (1975); Техничка школа у Врању, главни стаж, 1978–2000, школске 1978/1979. год. у Истуреном одељењу у Трговишту; Основна школа „Д. Обрадовић“ у Врању, 1. септембар 2000 – 1. децембар 2007; Регионални центар за таленте Врање.
Књиге: Маргарете, песме, 2003; За твоју срећу, песме за децу, 2004; Књига утисака / Етно-кућа Борисава Станковића, монографија, 2005; За твоју срећу / Портретна певанија, друго допуњено издање, 2007; Драга моја Антонина, посланица, 2011; Анушка, роман, 2013; Не идем никуда, Анушка, роман-свита, 2013; Сусрети и памћења / књиге, људи, језик, 2015; Божури цветају, моја мајко, књига поезије, 2017.
Спремљено за штампу: Речи лете, записано остаје / Verba volant, scripta manent, разговори са проф. др Јованом Љ. Јањићем (2014–2015), 2015; Минијатуре / Искрице; 2 књиге препева – Препеви мојих записа, Моји препеви са руског и других словенских језика.
Поштована Веселинка, наш школски часопис „Импулс“, који излази поводом Дана Школе, започео је праксу разговора са бившим ученицима Школе, сада пензионерима, који су се истакли у делатности, пре свега просветној, коју су током радног века обављали, а Ви се бавите и писањем. Хвала Вам на одазиву!
Хвала Вама, драга Сандра! Школи! Обрадована сам и почаствована позивом да будем гост у вашем школском листу! Тим више, што је ваша школа и моја школа, што је Ратаје моје Ратаје. Срећна сам неизмерно!!!
У мом Ратају сам увек, и у мојој школи, али ово је нарочити тренутак! Има и суза, и радосница и туге. Живот трчи неуморно, ниси се ни окренуо, а време је одлетело. Али детињство није, мој дом, моје село; дружења и игре, наша Река; први школски кораци, прва знања, први излети у свет; пашњаци и жетве, вршидбе и виногради, баште и конопља; Морава! славе и преславе, свадбе и собори (собори, да, не сабори); одласци у Цркву, свештеник у кући; Свето масло; школске ферије, гостовања у родбини, песме и приче, поуке и науке; и лампа гасарка, и мајка с кудељом, мајка у разбоју, мајка с плетивом, мајка уз огњиште, мајка на њиви, мајка у рану зору спремна за пијацу у граду до које су километри пешачења; моји деда и баба; сестра; ујаци који су стизали из градова широм Србије. Оца, нажалост, нисам упамтила, страдао је рано на прузи код Павловца.
Доме мој (одломак)
….
Куд год да кренем, у оку си ми,
Што год да помислим, у мисли си мојој,
Певам ли, теби певам,
Суза ли крене, ту си,
Волим ли, у љубави си мојој,
Верујем ли, вера си моја,
Памтим ли, памет си моја,
Светлим ли, светлост си ми,
Свих сунаца небесних ти си пој,
Наздрављам ли, теби наздрављам:
Живели, доме мој!
И све у мени поје…
И грлим свет, грлим, грлим –
Доме мој, а ти! –– срце си његово,
Срце си моје…
Објавили сте девет књига из више жанрова. Објављују се Ваши радови на многим порталима, у зборницима, у другим књигама, код нас и у другим земљама. Када сте почели да пишете? Да ли је неко утицао на Вас?
Потребу да нешто више кажете од свакодневног израза има свако од нас, да ли речима, да ли бојом, музиком, бројем, плетивом, варјачом, чекићем, циглом, за плугом, откосом, учитељ у школи, ученик на часу, после часа. Живот је стварање, читав живот. Сви смо ми уметници живота, ствараоци, градитељи.
Са писањем, посебно са песмом, почиње се рано, са првом књигом, првим словима, првом свеском, па са првим симпатијама, и тако даље, некад и касније, некад и раније, па у прескоцима, од тренутка до тренутка. Песма је часак, врисне, и тражи да се одмах запише, роди се; други записи расту у времену, песми је време претходило.
Да ли је неко утицао на мене? Живот нас обликује, ваља као камен вода, као биљку сунце и земља, као планину векови, као наше руке хлеб. Човек је чудо и чуда ствара, песма и прича га само прате и чувају му језик и душу и пут.
Књига „Сусрети и памћења / књиге, људи, језик“ посебно је вишеслојна. Део V „Из говора села Ратаја код Врања – трагови / Иди куде идеш, дом се врни“ могао је да буде посебна књига. Ваша љубав према селу, завичају, језику који Вас је формирао је велика.
Размишљала сам о засебној књизи, требало је да се потрудим, и с обзиром на моју заљубљеност у старински наш језик, у његов израз, његово богатство, пуноћу, вишеслојност. Мој је матерњи језик, дома мога, села мојега, душа моје душе језичке. Но, како се тешко штампају књиге, одлучила сам се за варијанту која је необавезно настајала и да буде у склопу ове књиге.
Срце чека
Душо моја, душичке,
Што питујеш кьд све знајеш?
Везак везем, јелек шарам,
С пролет, душо, разгов;рам.
Ласте дошле, цвеће цьвти,
Башча цькли, башча зьмни;
Небо с' игра, вода ује,
Поље, гора одјекује.
Гласак с' јавља, душо моја,
Гласак збори, зановета:
– Све ј' до века, све ј' до века.
Срце чека, срце чека.
„За твоју срећу“ срећан је наслов за дечју књигу.
То је, заправо, портретна певанија, како је и истакнуто поднасловом у другом издању. Настајала је у периоду рада са основношколцима. Леп је то период мог радног века, и цео радни век. И посебно овде, у Ратају, у Вашој школи данас, драга Сандра, учитељски! 1975! Колико је то година отада, Сандра?! Памтим сваки тренутак! И све друге, из свих школа. Рад са децом је обавеза и љубав и радост. Деца су и обавеза, љубав и радост!
Моj тата
Moj тата је двометраш,
Као какав кошаркаш.
Фудбал нам је игра права,
Ал' га често боли глава
Од голова што их прима
Од делије свога сина.
Данас тако, сутра тако,
Није му, није лако.
А ни мени, богме, лако није
Од фудбала тате делије,
Само кад би, кад би знао тата,
Колико волим да имам брата.
И сестрицу, што да не,
У старости да не брине.
С њом бих љуљашку делио,
До неба се веселио,
Само кад би, кад би знао тата,
Имао бих и сестру и брата.
Вељко
Ех, какав пливач је Вељко!
Ни бака, ни мама, ни тата,
Ни другари колико их има,
Ни Ања што се толико заузима –
Нико му раван не може да буде,
Ма колико да желе, да се труде.
A кошаркаш какав је Вељко!
Ни Љуба, ни Жика, ни Југ,
Не, ниједан из улице друг,
Ни школарац брат му Горољуб –
Нико му раван не може да буде,
Ма колико да желе, да се труде.
Тек другар какав је Вељко!
Јабуке кад има, дели свима,
Таблу чоколаде, трешње младе,
Кришку хлеба, млеко ако треба,
И играчке, чији мајстор је сам, сам!
У три улице Вељку раван нико није,
Сигуран сам, сто посто знам!
Ваше „Маргарете“, као и потоње песме, препеване су на више језика, и препевавају се. Песма „Маргарете“, по којој збирка носи име, има чак 16 језичких варијанти: на руском (5), француском, енглеском, немачком, бугарском, словеначком, македонском, румунском, ромском, шпанском, португалском. Ваше минијатуре (искрице, хаику) такође су занимљиве за преводиоце.
Када је реч о препевима, имате и награде, Ви и Ваши преводиоци. А препевавате и Ви поезију?
Да. Занимљиво је да су међу препевима на руском језику и препеви Светлане Луганскаје – „Маргарете“, „Боже мој“, преводиоца србске (сербске) духовне литературе. Претпостављам и „Сунце“, које је на порталу Књижевног клуба из Смедеревске Паланке остало непотписано, уз које иде занимљив коментар испод кога стоји Анониман.
И то се десило. За све успехе-награде на руском подручју 2016. и 2017. (5) захвална сам мојим преводиоцима, песникињама Светлани Пригоцкаји, Олги Борисовој, Оксани Осиповој и Софији Измајловој. Стигао ми је и алманах „Параллели“, Русија, Самара 2017. – зборник књижевног стваралаштва словенских песника у коме су и моје песме са мојом кратком биографијом и фотографијом. За успех на француском подручју за песму „Чујеш ли звона црквена“ такође сам захвална песникињи Светлани Пригоцкаји, која је ове године, 2017, послала моје песме на конкурс у Француску који има близу 300 година традиције. Свакако, захвална сам најпре преводиоцу песме на француски језик, песникињи Зорици Сентић (1955–2014).
Награда је било и овде, у Ћуприји, и у Македонији, у Скопљу. Ја сам се кратко време појављивала на конкурсима и књижевним дружењима. Пропустила сам – на позиве – Мелничке вечери у Бугарској (штампан је и зборник са мојом песмом у препеву на бугарски језик), и другим местима, сусрете у Русији, у Београду, у Битољу у Македонији и тако даље.
О својим препевима – шта да кажем? Имам их читаву књигу. Као и књигу нових препева мојих текстова. Словенски језици су једно духовно гнездо, топло, мило, богато, велико, препевавања су величанствени сусрети духа и душе, срца, рекла сам једном, ако и нису сасвим коректна.
„Божури цветају, моја мајко“ је Ваша последња песничка књига. У њој је део препева Ваших песама.
Отада се нанизало много препева. Можда је требало у наслову/поднаслову да стоји Пионы цветут, моя мама! И требало је. Божури су посебно повезали песникињу Софију Измајлову и мене.
Пионы цветут, моя мама!
Перед домом в это утро, моя мама,
В нашем саду.
Ласточка под стрехой меня пробуждает,
Солнце светлое меня поднимает,
Шарко радостным лаем встречает.
Пионы цветут, моя милая мама,
Цветут пионы.
Веселинка Стойкович
Русский: Софья Измайлова
–––––––––––––––
У моей мамы у входа в дом растут кусты красных пионов, и этой весной они зацвели первый раз без неё и пока они цвели папа носил ей эти цветы...
с уважением Софья
Стихи.ру, 15. фебруар 2017.
Спасибо, дорогая Веселинка! Ваша поэзия чиста и огромна, как луга на рассвете, полна цветением и пением птиц, журчанием ручьев и синим небом!
с уважением Софья
Стихи.ру, 16. фебруар 2017.
Божури цветају, моја мајко, Стихи.ру, 10. мај 2016.
Да ли мислите да сте се писањем одужили свом Ратају, својим читаоцима (ученицима), школи? “Књигом утисака / Етно-кућа Борисава Станковића“ великом Бори који је Ваш посебан писац, наш писац?
Да ли сам? То не знам. Волела бих да јесам. А има, надам се, још времена.
Бори? – ех, наш Бора, преко кога се копља непрекидно ломе. Бора је младост уложио у дело, није га време пробрало, можда би неке ствари друкчије изгледале. И не би нас и тамновилајетски гледали културни моћници и други ни у критици, ни у филму, ни у животу итд.
Да завршимо са Вашом прозом, посебно са „Драга моја Антонина“ која је посебна плата Вашем Ратају.
Нека то буду делови из „Антонине“ –
– Ласте ћућоре, ћућоре ласте изнад мог прозора, а ја пишем домаћи задатак и бригу мајчину ослушкујем: „Ако се башта не засади на време, ако се кукуруз не окопа на време, ако се жито не пожње на време, ако се сено не покупи на време, ако се стока не нахрани на време, као и све ако се не уради на време…“
У птицу да се преметнем
Моћ да ми jе да имам,
па да се преметнем у птицу невидљиву,
па да полетим,
у птицу широких крила,
или и најмању,
време је ових дана опролећало,
кад бих само могла у птицу да се преметнем,
у широких крила птицу да се преметнем,
или и најмању,
птицу невидљиву,
сунце је ових дана велико,
у птицу да се преметнем,
птицу и најмању кад бих могла,
птицу невидљиву,
па да изнад времена,
па да изнад времена летим…
Надам се да смо ми на време завршиле посао. И не случајно на овај дан. Хвала Вам, драга Сандра! Здравље, Мир, Радости нека Вас прате! Мудрост, Вера, Нада, Љубав!
Срећан вам Дан Школе!
30. септембар 2017.
Свете мученице Вера, Нада и Љубав и мајка им Софија
Сандра Андрејевић, проф. србског језика и књижевности