Веселинка Стојковић
Мој ујак
Дошао сам на школску славу – Светога Саву
Памтим ујакове шкрте приче о логору у Немачкој, о четири године заробљеништва, пошто су га покупили као краљевог официра у Другом светском рату, о корењу и корама од кромпира са земљом скуваним што им је било храна, када је било хране, и о „Врањанцу-музичару“, како је говорио, у то време наставнику Учитељске школе у Врању, „добром и драгом и вредном Јосифу Стошићу“ – чика Јоску нашем, који је био с њим.
Памтим како је постао једини Антанасијевић у породици.
„Дошао сам у школу, одвојио сам се од деде, твога деде, прилазио сам учитељу“, причао је ујак.
„Још нисам ни стигао да му приђем:
– Како се зовеш? – пита ме учитељ.
Кажем му.
– Како ти се отац зове?
Кажем му и то.
– Мајка?
Кажем.
– Имаш ли још браће?
– Имам.
– А како ти се деда зове?
– Антанас! – грмнем као из топа.
– Волиш ли свога деду?
– Волим.
– Е, бићеш Антанасијевић. Антанасијевић, јеси ли чуо? Упамти: Ан-та-на-си-је-вић!
Тако ја постадох Антанасијевић, а сви други остадоше Стајићи.
Прво ме је учила учитељица, после учитељ.
Сећао сам се школе често, лепа су то сећања, па сам 1935. године дошао из Босне, где сам био на служби, дошао сам на школску славу – Светога Саву. Дошао сам да видим свога учитеља.“
*Светислав Антанасијевић (1910–2013)
*Tрећа фотографија логорска
(Драга моја Антонина)