Веселинка Стојковић
После пола века
…
А дуваре, и кућу, и башту, и оборе још, и дрвљанике и воћњаке, све, моје све, и потоке и реку и тополе и врбе и брдашца околна с њима, и капије и игре у њима и на ширинама, све из детињства још носим, и с рођењем понех, не загубише се никада, и све топло, топло, топло – из дома мојега – још је са мном…
И добро памтим мека овална лица, и миле и крупне плаве очи, и руке које воле, седељки иза разбубњалог шпорета из зимских далеких дана се сећам – две сестре у разговору тихом и сад видим – баба-Олгу моју, нашу баба-Олгу, и баба-Дену, Младену нашу из Дубнице, и њен је живот дужи био од века – и чврст глас им и данас чујем, драг глас, и као топли загрљај глас њихов и очи њихове памтим.
Mајку у разбоју видим.
Ујаке на путу.
Деда седи уз шпорет, да се ватра не загаси. Изађе да обиђе стоку, да није гладна и жедна, донесе дрва, погледа по нама, деци, по свима, помилује нас топлим очима, и опет седне уз шпорет.
Ја сада седим уз шпорет, после пола века, и отпремам Ти писмо, Антонина моја.
И сећам се како сам дугих месеци стајала пред вратима благајне Техничке школе, не верујући да сам за месец дана професоровања толике паре зарадила – колико сељак, и за многих година аргатлука, тешко види.
Врање, 3. фебруар 2008. Недеља.
Подневни зимски час.
Одломак из посланице „Драга моја Антонина“