Веселинка Стојковић
36
„Сунце“ је високо сијало
Владислав је стигао у исти дан у који је дошао први пут. И исти пролећни час. У рукама је имао руже, беле и крупне. Седам нежних ружа, колико јој је увек доносио или поручивао у цвећари – какве је Софија и недавно, за рођендан добила. Седам мирисних ружа дрхтало је у његовим рукама. Није хтео ниједан округли, устаљени број цветова.
„Није, није се Софијин живот завршио, није…“ Владислав није прихватао крај…
Прекрстио се и усправио упаљену свећу уз кандило које је горело. Спустио се затим на колена, на белу камену греду, уз узглавље гроба, пољубио руже па их спустио, положене, према дрвеном крсту, на још влажну земљу. Када је подигао главу, кроз сузе које су капале, и дрхтаве руке које су се подизале према њеноме лику, утиснутом у белину папира под стаклом, на крсту, као према сунцу које нестаје, а никада не може нестати, никада да оде не може а да се не врати – као сунце које су испраћали у вече и чекали у јутро, и Софија и он – угледао је руже које му је у минијатури послала када су јорговани цветали. Када су јорговани цветали…
Анушка је била на Белом мосту са кутијом. Предосећала је да ће Владислава ту затећи, баш данас, и у овај сат, на клупи која је гледала у мост. Под чемпресом. Нису се договарали.
„Стигли сте!“ узвикнула је и уплашила се свога узвика. Владислав је тешко устао, загрлио је, дуго задржавајући јој главу на своме срцу.
„Да, Анушка…“ и више ништа није могао да каже.
Савлађујући дрхтање, сузе, грч, Анушка му је пружила кутију из своје торбе.
„Ово, за Вас, оставила је Софија…“
Осетила је да се клупа помера када је села часак. Када је подигла главу, звоник Светога Николе у видику учинио јој се виши него што јесте.
Са супротне стране моста, одакле се малопре спустила, Владислава је чекао таксиста. Прилазила му је отежалим ногама, да му каже… а он је већ знао: и где ће се наћи и када.
Када је развезао златни омот, и отворио кутију, појавила се књига у беломе повезу, без наслова. Када је дрхтаво подигао горњу страну повеза, указала се белина танкога папира, и испод ње, испод белине, синуле су руже, беле руже у перспективи среће, крупне беле руже: „Беле руже“ у бледом љубичастом оквиру.
Прхнуле су речи када је усправио руже – беле речи, бела песма се подигла о ружама и цветању, прхнуо затим је „Бели мост“ – овај који је сада био пред њим – жив – чији су камен додирнули већ при првом сусрету овде, у овоме граду, Софијином граду – са кога га је поздрављала у вечерњим шетњама; па „Сунце на истоку“ с висине гледано а из планине узрасло и из воде и поља широких житних и сунцокретних – четири сунца; и опет „Беле руже“, у још нежнијем оквиру; па „Сунце над водом“, и „Клонуло сунце“; па „Месец над житом“ пред ноћ, и „Месец над ливадом“ у јутро, у пастелима; и опет „Руже“, у најнежнијој нијанси ватре; па „Беле руже“ у прозору и светлостима одлазећег сунца… А између свих боја подизале су се речи у низовима, прхале су као пчелињи рој у бехару првих трешања, као ластавице у гнездима и из гнезда, као лептирови на цветној ливади засењеној од сунца узаврелог, као водени пухори из кладенаца пред лето, као таласи свитаца пред жетву, као сазрело грожђе у јесен, као пахуље густога снега…
На последњој страни, пре белине последњега папира, „Сунце“ је високо сијало…
„Софија моја!...“
„Благо Вама кад Сунце стално са висине узимате док не стигне до вас, па га опет с висине испраћате – да, рекосте да немате и ту срећу, срећу залазака са свога прозора, терасе – али сачекати га, и чекати, то је срећа. То мора да је величанствено, мање можда од призора излазака с брдске висине, из здравога живота, из природе, и мање с висине планинске, али величанствено. С висине планинске – то тек треба да је лепота, још уз поток шумави, ако се нађе, и стене литичне, из лета орловог. И са ове одавде висине кад кренем да га чекам, све је, чини ми се, око мене радост. А са обале водене – морске, океанске! То су друге, ретке приче, али ова, свагдања, увек када се пожели, у свакодневно раздањивање, кад Сунце и спава, облаци кад га узму! – ма свака је прича Сунчева живот и радост и срећа!
Са висине Ваше, за мене, Сунце је загонетка. Из воде дунавске није.“
А када се лик његов усправио, жив и јасан, онемео је сасвим, и у себи.
„Софија!“
„Како су дивне руже! Колико среће је у њима! Ви сте знали, не само са слика, знали сте да су моје цвеће!“ сећао се – разменили су неколико минијатура, а он јој послао руже, из Карловаца, где се истога дана нашао. Живе руже живом поштом.
„Како Ви умете да се обрадујете, Софија! Право је задовољство и срећа обрадовати Вас. Срећан је онај коме је то дозвољено!“
„Послаћу Вам једном приликом један епитаф, или сада? – одмах! –
На камену ми плочу
Спустите руже беле –
То све је што још хоћу,
Врлетни мој пределе!
„Ове су за срећу, за срећу!...
Кад бих само могла да Вам покажем срећу очију, душе, срца! После свих траума, а са данашњим радостима!...“
„Ви и не знате какву сте ми радост донели! Ви и не слутите какву сте ми срећу послали!“ понављала је када јој је годину дана касније послао песму о ружама и успоменама које не старе. Са мелодијом. Дивном мелодијом.
„У овој тиркизно-нежној светлости песма је још светлија и још нежнија и још топлија и још крхкија и још дрхтавија и најцеловитија. Хвала Вам. Ви и не слутите какву сте ми срећу послали.
Једноставност јој је савршена. Овако сасвим, у једноставности словнога руха. Сасвим је цела, песма. Руковет лепоте. Њој није потребно нарочито рухо, китњаста слова; њеној једноставности једноставност је прилична.“
„Све се дешава. И све је чудо. Савршено и једноставно, и савршено и невероватно, и савршено и задивљујуће, и савршено и застрашујуће, и савршено и савршено, и савршено савршено. И овде нешто слично се деси том збитију чудном, али брзо оде; остадоше танки трагови“, сећао се фотографије из једнога невероватног невремена у Бањалуци коју јој је послао – Њенога записа, записа се сећао… Зашто баш сада тог записа? када их је толико прочитао поводом многих прилика!
А онда су сећања нагрнула…
…Шума је дубока и тамна, како натраг? Ако се звери појаве, како им умаћи? Петнаест година лако би трчале, како ће двадесет пет?
…Живот је чудо. Сав свет. Наши путеви.
…Не разликујем дрвеће, а тако волим да то знам! Ова стаза под светлошћу је дивна, и ово столетно стабло. И све друго је лепо, али ова стаза с људима на себи, и ово стабло с људима поред себе имају лепоту пуне животне радости, полетне дубине, пружају доживљај вечности.
…Дивна зимска идила. Једна срећа града. Знак да живи, да ће после зиме доћи пролеће.
Нама снег још не мисли у походе, али ће доћи.
Хвала. Хвала много за овај поглед кроз прозор.
Сачекаћу књигу са радошћу.
…Како је све ово добро, узбудљиво! Каква је то моћ, и чија моћ – у свему што је око нас! У свако доба!
У овом првом зимском походу...
Снег овај по дрвећу, трави, над људским рукама! Извијен солитер! Дан и ноћ, ова лампа, сунце ноћно из бреза – ако нису, нека буду брезе, и она Ваша, и чемпреси нека буду, и кајсије и магнолије... …и ове лопте пахуља, и дањи снег под ногама, и снег под ногама ноћних шетача... и тајанство мрака...
И мирно небо, смирено, ведро плаво, дозивајуће; и уснуло, над колевком свога чеда...
Хвала! Хвала Вам много!
…Хвала Вам за ово мало широке руске душе. Увек, и изнова, опчињујуће.
…Као да сте снимили Сунце одавде, са ових брда понад града, и нарочито са брда одакле ја волим да га гледам, где га сачекујем понекад, као када Вам се давно јавих, који километар одавде, према селима, у савршеној природи и тишини. И нама тако долази, отуда из неких брда, под овим углом, који је и наш.
Oви снимци и ова језичка слика – па то је песма! Треба их сачувати.
Да, сачеках Сунце, са прозора. Стидљиво данашње Сунце. Мајско. У времену шебоја, јоргована и перуника, а и љиљани у баштама, поред божурова, бели, расту у пупољцима. И ћућора врабаца који синоћ слушах, и јутрос.
Хвала Вам, хвала Вам!
Дан нека Вам буде Сунце!
Волео је фотографију колико и слику, цртеж, колико и песму, и музичку композицију.
…Кад гледам овa светла градска, и ову живост градску, као и када сам усред природе, и усред села, тужно ми је што се из живота одлази.
…Занимљива ми је моћ невидљивог. Моћ мисаоног. Моћ осећања. Жеља. Очекивања. Наде. Једине стварне силе: Духа. Материја је трошна, дух је вечан.
…Мисао није хтела Вама, видели сте, после је било све у реду. Мисао која ми понекад дође, завирује у моје мисли и осећања и стања моје душе, коју одгурујем, нећу је, нећу да јој верујем, не смем, не могу. Зато је и одустала, пошла и вратила се, недоречена, недописана – ни да се дорекне, у обрисима циљно макар да се дa чиста, да се допише није се дала, ниједној могућности се није подвргавала, сем да се собом избрише. И мене је изненадила својим јогунством и нестанком. Па ако је тако, имала је и право. И требало је да буде тако. Нека се само више не шуња где јој место није.
…Илузија: Шта је то добро и лепо а није илузија? Илузија: Шта је живот, него – илузија.
…Заиста, као да и ја проживех догађаје чије одблеске нађох на сликама.
…Леп дан се један десио. Са места одакле сам урадила фотографију, слушали сте шум воде ако се чуо. После сам узашла на мост, Бели мост.
…Прочитах текст о чуду које се зове песник. Узех од тог чуда, ево, мрвицу…
…Мени је заиста то мало слово било лепо. Човек понекад воли да се смањује, некако је целовитије цео тада, бар је мени тако, више припадам себи, то сам онда ја, отуда неки човек из земље, из корена, од сунца и звезда, из поља и свакојаких звукова трава и хода свих ходајућих створова Божијих, и трачак неба плавога, и замах крила птичијега, и, и, и... цео човек, ето!
…Човек је беспомоћан с том силом, а само с њом је јак.
…Нема сигурно мисли која није речена, нити осећања, нити сунца, истине земаљске и небеске. Све се већ рекло и говори и рећи ће се. Говориће се. Биће тако до века. Никада се ни мисао ни осећање и свака лепота, и ништа друго, не могу исцрпсти и рећи заувек. То што понекад, или и често, налазимо туђе искуство у неком тренутку нашем, и набасавамо на туђе што личи на наше, или наше, кад до свести допре нам, заличи на нечије – каже нам да смо на истоме путу, да нисмо сами, утврђује нас у постојанству, и то је срећа.
Наравно, Ваша устиховљена мисао је Ваша – у Вашем искуству је, и отуда је одакле Вам је дошла, и свачија је. Ипак, у овој форми, са суштином у стаменој речи, само је Ваша.
…Ви сте човек велике енергије, и то је добро, сасвим добро. Тешки су људи без ње, и духовне и физичке снаге и моћне воље. Себи самој сам таква тешка. У ствари, све те моћне животне силе су и у мени, само недовршене. И ја сам их сасвим свесна, али и с мало снаге да их заокружим у вредност људског живота, вишег неког живота.
…Како је све то добро! Треба видети. Доживети. Ова црква, двориште, место; човек и руже и хармоника. Још један доживљај једнога блага, лепоте једне.
…Погледах, јер се надах, а сада ћу и наћи.
…Лепе жеље увек радују. Ех, још да су остварљиве! Тим су драже и животније и са снагом осветљавања. Са тим и остварљиве. Та светлост је остварен сан. Светлост.
…И оно – то записано – је круг, елипса, свеједно. У таквоме кругу смо и ми, човек. Са могућношћу избора: хоћемо ли лево, десно, право; ово, оно или то; тамо, овамо или овде; данас сутра, сад; с њим, с њом, сам, сама? Да можда само није привидна слобода избора? Варка само, нада, вера? Стуб за који се држимо да не паднемо?
…А само висока и посебна интелигенција има ту димензију, која, ако је систематски развијана кроз интелектуални рад, и у социјалном окружењу, има свој пун и ведар и искричав и здрав час у свакоме тренутку, и кад срце и душу притисне каква тегоба. Не знам да ли мисао рекох добро, а знам да и мала – мала? – ведра нота у речи чини чуда, и крајичак осмеха, као што сунце чуда чини с нама, са животом.
…Часно је истину рећи.
…Како је добро кад имате коме да се обратите. И кад немате шта да кажете. Тек да се јавите.
И кад немате шта да кажете, тек да се јавите – то је мала људска срећа. Да ли је то само мала срећа? Кад можете некоме тек да се јавите? Шта је то што је човеку чврст ослонац у животу? Реч зар није – људска реч, чиста, права?
…Одлази и овај дан. Како дани брзо иду… Али нека, долази пролеће.
Сећао се… Слушао… Чуо… Из далеке далеке далеке прозирне непрозирности…
…А онда је, са унутрашње стране дивно белог папира, изненада, и одједном, лик његов устреперио у рукама његовим из оквира сунчевих зрака у оквиру сунца под којим је седео.
„Софија моја!...“
Њен портрет, који није стигао да јој преда, као толико тога што је имао на срцу, узео је са срца из унутрашњег џепа свога капута, развио га, руже су цветале на грудима јој и у коси, и дрхтаво наслонио на своје груди…
Када се подигао, једва се задржавајући на ногама, још је држао портрет на грудима… и кутију у златноме омоту…
… Али нека, долази пролеће…
Владислава је Анушка сачекала у Порти манастира Свети Никола одакле се видео цео град. Тешко је ходао…
Одломак из романа „Анушка“
Весна Ђукановић: „Ружа“ – слика на свили