Ваня Савич. ИСТОРИЯ СЕРБСКИХ НАГРАД
Вручение наград в Сербии, в современном смысле этого слова, впервые отмечено в 1859 году, когда князь Милош Обренович учредил Медаль за верность. Ею были удостоены все те, кто после освобождения Сербии помог ему во второй раз прийти к власти.
Выражение признания и благодарности за заслуги отдельным личностям на общественном уровне впервые появляется ещё в древних племенных сообществах. Поначалу это были награды в форме мехов, оружия или драгоценных тканей. В средние века награды вручались лишь высокоуважаемым феодалам, которые обладая определёнными титулами и привилегиями, могли быть награждены вступлением в особый ряд людей, например в орден тамплиеров, тевтонских или позднее мальтийских рыцарей.
Поэтому все награды, которые появлялись после восемнадцатого века, имеют средневековые корни. С того времени в большинстве вновь появившихся стран Европы и мира было установлено награждение орденами, медалями или памятными знаками отличия, в качестве проявления государевой и государственной благодарности в зависимости от личных заслуг награждаемого.
Сербские награды, представленные в постоянной экспозиции Военного музея в Белграде, вручались за храбрость и самоотверженность, проявленные в ходе войн, проходивших на нашей земле. В мирное время они вручались личностям, отличившимся в области развития общественных и государственных институтов, просвещения, науки и изящных искусств. Королевские династии Обреновичей и Карагеоргиевичей основывали их с целью увековечивания памятных событий в истории Сербии, но иногда и по случаю войн, в которых сербская армия и народ принимали историческое участие.
– Первый сербский орден, в качестве награды высшего достоинства, связывают с именем князя Михаила Обреновича, который в честь полувекового юбилея Второго сербского восстания, в 1865 году установил знак отличия – Таковский крест. Князь пожелал таким образом наградить всех живых участников того восстания, а также семьи погибших, – рассказывает Душанка Маричич, главный хранитель фондов Военного музея.
Тогда и началось развитие ордена Таковского креста, который впоследствии становится орденом, состоящим из пяти степеней. В период сербско-турецких войн 1876–1878 гг. данный орден превращается в орден Таковского креста с мечами, который будет являться статусным знаком отличия героя вплоть до 1903 года и прекращения правления династии Обреновичей.
Конечно, и новое провозглашение независимого Королевства Сербия в 1882 году, которое, напоминаем, прекратило своё существование в конце Средневековья, привело к изданию в 1883 году Закона о награждении, согласно которому были основаны две новые сербские награды – Орден Белого Орла и Орден святого Саввы. Их установление связано с именем первого сербского короля нового времени Милана I Обреновича.
Орден Белого Орла, по мнению многих, одна из наиболее красивых сербских наград. Согласно вышеупомянутому закону орден состоял из пяти степеней. Большим крестом 1-ой степени могло быть награждено только пять человек; Большим Офицерским 2-ой степени – двадцать; Командирским 3-ей степени - только сорок; Офицерским 4-ой степени – сто пятьдесят, в то время как орденом пятой степени, Кавалерским, могли быть награждены до трёхсот человек. Вручение этого ордена, с изменённой надписью на реверсе, происходило и во время правления династии Карагеоргиевичей. На нём вместо монограммы короля-основателя ордена был выбит год провозглашения независимости Королевства Сербия. Через тридцать два года после основания Ордена Белого Орла король Пётр I Карагеоргиевич в период Первой мировой войны дополнил Орден Белого Орла мечами, который присуждался за вклад в одержанные Сербией победы.
За заслуги в области просвещения, литературы, церкви и изящных искусств король Милан Первый учредил Орден святого Саввы. Орденский девиз величайшего сербского святителя «трудом своим всё преодолевай», выбитый на данной награде, воплощал вековой, вневременной и всегда актуальный завет святого Саввы своему народу.
– Эта награда также была поделена на пять степеней, а в Военном музее хранится Орден святого Саввы первой степени, которым за заслуги в мирное время был пожалован воевода Степа Степанович – добавляет, главный хранитель музея.
В то время не существовало, как сейчас, ордена Сербской церкви, а существовал официальный государственный орден, вручаемый королём, как из династии Обреновичей, так и из династии Карагеоргиевичей. В качестве такового, после замены на реверсе монограммы Обреновича на надпись «1883» (год основания ордена), Орден святого Саввы просуществовал вплоть до Второй мировой войны.
В честь пятисотлетия Косовской битвы в 1889 году был основан Орден святого князя Лазаря, имевший всего одну степень. О судьбе данной династической награды до сих пор не имеется достоверных сведений, а её внешний вид можно реконструировать только по портретам представителей правящей династии Обреновичей и Карагеоргиевичей, которые имели право на его ношение. Примерный вид Ордена святого князя Лазаря, нарисованный Михаилом Валтровичем, хранится в Сербском Историческом музее.
– Все три экземпляра этого исчезнувшего ордена, один Александра I Обреновича, второй – Петра I Карагеоргиевича, и третий, сделанный по распоряжению князя Павла, должен был быть выпущен по случаю совершеннолетия Петра II, были выполнены из золота и украшены рубинами, сапфирами, изумрудами, бриллиантами и жемчугом – говорит Драгомир Ацович, член Коронного совета принца Престолонаследника Александра Карагеоргиевича и председатель Общества геральдистов Сербии.
11 декабря 1898 года, когда исполнилось сорок лет с момента Святоандреевского собрания, на котором Обреновичи сменили конкурирующую династию во власти, король Александр Первый Обренович основал Орден Милоша Великого. Данными орденами награждались лица, имеющие особенные заслуги перед лицом царствующей династии. До восшествия на престол династии Карагеоргиевичей данный орден имел наивысший статус среди наград Королевства Сербия.
Орден Карагеоргиевской звезды четырёх степеней с девизом «за веру и свободу 1804» был основан Петром I Карагеоргиевичем в память о Карагеоргиевском мятеже. С 1904 года, в котором праздновалось столетие Первого сербского восстания, данный орден становится наивысшей наградой сербского королевства. Аналогично, как и в случае с орденами Таковского креста и Белого орла, в военное время был выпущен Орден Карагеоргиевской звезды с мечами. С 1912 года и периода Первой балканской войны этот орден вручался за проявленную храбрость и заслуги в воинском деле. В период Первой мировой войны король Пётр I учредил и солдатский орден Карагеоргиевской звезды с выбитой надписью «за храбрость», которая вручалась младшему офицерскому составу, капралам, сержантам и рядовым сербской армии.
Кроме орденов, которые являлись наградами высшего ранга, весьма важное место в системе наград в других странах, да и в Сербии. Обычно их названия связаны с признанием достоинства, которое достойно само по себе определённой награды. Некоторые медали по своей важности и значению стояли гораздо выше орденов. Это были награды за храбрость, героизм, ревностную службу, воинское искусство и другие способы доказательства своей преданности государству и королю.
– Одна из наиболее красивых и наиболее ценных медалей носит имя прославленного героя Милоша Обилича.
Основана она была в 1913 году в период Второй балканской войны и имела два класса – золотой и серебряный – говорит господа Маричич.
Памятные знаки – это почётные награды более низкого уровня, но и они также имеют свой исторический вес, поскольку вручались в честь годовщин и юбилеев всем участникам какого-нибудь события.
– Один из наиболее наглядных примеров этого – это Албанский памятный знак, который носили те, кто участвовал в Албанском походе 1915 года. На нём выбита надпись "своим военным соратникам Александр", а на реверсе выбит девиз "за верность отечеству".
По завершению Первой мировой войны и основания Королевства Сербов, Хорватов и Словенцев в 1918 году, Сербия перенесла свои награды и в новое государственное образование. Они, равно как и прочие, установленные в данный междувременной период, остаются важными символами государственной благодарности выдающимся личностям до Второй мировой войны, после чего их присуждение окончательно прекращается.
перевод с сербского для сайта SRPSKA.RU
___________________________________________________________
Вања Савић. ИСТОРИЈА СРПСКИХ ОДЛИКОВАЊА.
Одликовање у Србији, у модерном смислу, први пут се појављује 1859. када је кнез Милош Обреновић установио Медаљу за приврженост. Њоме је наградио све који су му помогли да после ослобођења Србије по други пут дође на власт.
Одавање признања и захвалности за заслуге појединцима на друштвеном нивоу јавља се још у најстаријим, племенски организованим заједницама. Првобитно су то били дарови у крзну, оружју или скупоценим тканинама. У средњем веку само високи феудалци који су уживали одређене титуле и привилегије могли су бити награђени својом припадношћу одређеном реду нпр. темплара, тевтонских или касније малтешких витезова.
Отуда и сва одликовања, која настају после осамнаестог века имају средњовековно порекло. Од тог времена у већини новоформираних држава Европе и света установљено је додељивање ордена, медаље или споменице, као одличја владареве и државничке захвалности у зависности од личних заслуга појединца.
Српска одликовања, изложена у сталној поставци Војног музеја у Београду, додељивана су за храброст и самопрегор у ратовима вођеним на овом поднебљу. У мирнодопским условима добијале су их личности заслужне за развој друштва и државе, унапређење просвете, науке и стваралачких уметности. Краљевске династије Обреновића и Карађорђевића углавном су их установљавале приликом обележавања значајнијих догађаја у историји Србије, али и приликом честих одбрамбених војни којима су српска војска и народ судбински били изложени.
– Први српски орден, као одликовање највишег ранга, везујемо уз кнеза Михаила Обреновића који је, поводом јубилеја пола века од Другог српског устанка, 1865. године установио спомен-одличје Таковски крст. Кнез је тако желео да награди све преживеле учеснике устанка, као и фамилије преминулих – каже Душанка Маричић, виши кустос Војног музеја.
Тада и почиње развој Таковског крста који ће се касније дефинисати као пeтостепени орден. У периоду српско–турских ратова 1876–1878. овај орден прераста у Таковски крст с мачевима који постаје статусно обележје јунака до 1903. и краја владавине династије Обреновић.
Коначно и поновно проглашење Краљевине Србије 1882, која је, подсетимо, престала да постоји крајем средњег века, а њено обнављање трајало је од Првог српског устанка, иницирало је 1883. доношење Закона о одликовањима када су основана два нова српска одличја, Орден белог орла и Орден светог Саве. Установио их је први српски краљ модерног доба Милан I Обреновић.
Орден белог орла, по мишљењу многих, једно је од најлепших српских одликовања. По закону имао је пет степена. Први, Велики крст могло је добити само пет лица; други, Велики официр носило је њих двадесет; трећи, Командир њих четрдесет; четврти, Официр добијало је сто педесет, док је орденом петог степена, Кавалиром награђивано до три стотине заслужних личности. Са доделом овог одликовања наставља и династија Карађорђевић, уз измену на реверсу. На њему је уместо монограма краља оснивача, уписана година обнављања Краљевине Србије. Тридесет две године после оснивања Ордена белог орла, Краљ Петар I Карађорђевић основао је, у време Првог светског рата, Орден белог орла са мачевима, који је додељиван за заслуге стечене у победама Србије.
За заслуге у просвети, књижевности, цркви и лепим уметностима краљ Милан Први установио је Орден светог Саве. Орденска девиза и порука највећег српског светитеља "трудом својим све пренебрегни", уписивањем на овом одличју оваплоћује вековну, ванвременску и увек актуелну поруку светога Саве свом народу.
– Ово одличје је такође организовано у пет степена, а у Војном музеју чува се орден светога Саве првог степена којим је, за заслуге у мирнодопским условима одликован војвода Степа Степановић – подсећа виши кустос музеја.
У то време то није био као данас орден Српске цркве, већ званичан државни орден који је додељивао краљ, како из династије Обреновић, тако и из династије Карађорђевић. Као такав, уз уписану 1883. као годину оснивања уместо обреновићевског монограма на реверсу, Орден светог Саве био је актуелан све до Другог светског рата.
Поводом прославе петстоте годишњице Косовске битке 1889. установљен је Орден светог кнеза Лазара који је имао само један степен. О судбини овог династичког одликовања још увек нема поузданих података, а о његовом изгледу сведоче само портрети Обреновића и Карађорђевића који су, као краљеви и пунолетни престолонаследници, једини имали право да га носе. Идејни нацрт ордена светог Кнеза Лазара Михаила Валтровића, чува се у Историјском музеју Србије.
– Све три инсигније овог несталог ордена, једна Александра Првог Обреновића, друга Петра Првог Карађорђевића и трећа израђена по налогу кнеза Павла, коју је наручио поводом пунолетства Петра II, израђене су од злата и украшене рубинима, сафирима, смарагдима, брилијантима и бисерима – каже арх. Драгомир Ацовић, члан Крунског савета принца престолонаследника Александра Карађорђевића и председник Друштва хералдичара Србије.
Дана 11. децембра 1898, када се обележавало четири деценије од Светоандрејске скупштине на којој су Обреновићи сменили супарничку династију на власти, Краљ Александар Први Обреновић основао је Орден Милоша Великог. Њиме су награђивана лица с нарочитим услугама учињеним владајућој породици. Имао је највиши ранг међу одликовањима Краљевине Србије до доласка Карађорђевића на престо.
Орден Карађорђеве звезде са четири степена уз девизу "за вјеру и слободу 1804“, основао је Петар I Карађорђевић у знак сећања на Карађорђеву побуну. Од 1904. године, у којој се обележавао век од почетка Првог српског устанка, овај орден био је највише одликовање Краљевине Србије. Попут Таковског крста и Белог орла и овај орден, настао у време мира, у ратно доба постаје Карађорђева звезда с мачевима. Од 1912. и Првог балканског рата додељује се за осведочену храброст и заслуге у рату. У току Првог светског рата краљ Петар I установљава и војнички орден Карађорђеве звезде коју је додељивао подофицирима, капларима, значарима и редовима српске војске уз уписану девизу "за храброст".
Поред ордења, као одличја највишег ранга, веома важно место у систему награђивања у другим земљама, па и у Србији, имале су и медаље. Обично се њихов назив везивао уз признате врлине, достојне самог чина одликовања. Неке од медаља по својој важности и значају имале су и виши ниво од ордена. Додељиване су за храброст, јунаштво, ревносту службовању, војничко умеће и друге начине доказане оданости држави и краљу.
– Једна о најлепших и најцењенијих је медаља за храброст која носи име осведоченог јунака, Милоша Обилића. Установљена је 1913. у Другом балканском рату и имала је две класе, златну и сребрну – прича госпођа Маричић.
Споменице су почасна одликовања нижег ранга, али имају своју историјску тежину, јер се додељују о годишњицама и јубилејима свим учесницима неког догађаја.
– Једна од најрепрезентативнијих је Албанска споменица коју су носили сви они који су прешли Албанију 1915. На њој је натпис "својим ратним друговима Александар", а на реверсу је девиза "за верност отаџбини".
По завршетку Првог светског рата и оснивању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918, Србија своја одликовања уноси и у новонасталу државу. Она, уз остала у међувремену установљена, опстају као важећи симболи државничке захвалности најистакнутијим појединцима све до Другог светског рата, када њихова додела потпуно престаје.